https://www.pinterest.com/pin/453526624944597993/

Вук Бранковић (1345-1397) био је српски великаш који је поред Кнеза Лазара представљао централну фигуру Србије последњих деценија 14. века. У српској традицији упамћен као издајник на Газиместану у Косовском боју, и ако историја не спори да је једини пружао отпор до последњег дана, када пада у Османско заробљеништво и умире 6 новембра 1397 године. Припадао је породици Бранковића, био је наjмлађи син севастократора Бранка Младеновића, а који је у доба Цара Душана управљао областима око Охрида. Врло је битно разлучити титулу Севастократора она је уведена први пут у Византији у 11 веку и била је намењена искључиво члановима блиским царевој породици. Вук Бранковић као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио пространу област звану Земља Бранковића. На врхунцу своје моћи његова земља обухвата је просторе између Копаоника, Скопља и Сјенице горње токове Таре и Мораче, руднике Трепчу и Брсково и градове Призрен, Пећ, Звечан, Вучитрн, Комарани и престоницу Приштину.
Вук Бранковић кога су српска народна предања представила као издајника српске средњовековне државе, српске Светосавске заоставштине сахрањен је највероватније у једном од два светогорска манастира Светог Павла или Хиландара.
Прво питање које се само по себи намеће, јесте управо то зашто би неко ко је починио велеиздају грандиозних размера попут његове био сахрањен управо на Светој гори Атонској.
Притом је важно нагласити да је управо Манастир Светог Павла готово од темеља својим средствима обновио управо Вук Бранковић, помогавши притом и друге светогорске манастире попут Хиландара и Кутлумуша.
Вук Бранковић постаје османски вазал 1392 године, али и ако потчињен одлукама Османског султана, он одбија позив Бајазита И на окупљање вазала у Серу 1393, док 1394 године одбија позив у поход против влашког војводе Мирче Старијег, и не учествује у бици на Ровинама која се одиграла 17 маја 1395 у којој гине Марко Мрњавчевић а у којој учествује и доцнији Деспот Стефан Лазаревић. Ток битке на Ровинама одредио је пад Вукове државе, Османлије заузимају Видин, а почетком 1936 ударају на државу Вука Бранковића заузимају све до Глухавице подно Раса где постављају свог кадију, али не освајају читаву његову државу у једном дубровачком документу из августа исте године, тврди се могућност да Вук Бранковић и даље влада просторима Полимља. У бици код Никопоља 25. септембра 1396 године у којој је учествовао Кнез Стефан Лазаревић на страни Османлија и Крсташке снаге са друге стране, извојевана је велика и одлучујућа победа, последице пораза Хришћанске војске код Никопоља биле су пад Атине 1397 године и Морејске деспотовине, учвршћен је темељ за сада већ неизбежни пада Константинополиса. Док исте године Вук Бранковић бива одведен у османско заробљеништво не задуго умире 1397 године Господње 6. новембра. Највећи делови његових области предаје се на управо Кнезу Стефану Лазаревићу, док се део око Вучитрна оставља на власт Његовој жени Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару док под Османлијску директну власт остављају области око градова Звечан Јелеч у Глухавице.
Прави владар и самодржац види даље од свог племства, то је оно што одређује мудрост једног суверена.
-1390 године обезбеђује у Дубровнику себи уточиште за случај да се његове области нађу на удару Османлија, Мађара или било кога другог, и ако тај бенефит никада није употребио.
-Крајем 1390 и почетком 1391 године окићен највишим епитетима издаје од стране сопственог народа, који није био спреман да сагледа ширу слику, лично учествује у преносу моштију Светог кнеза српског Лазара из сопственог столујућег града Приштине у Манастир Раваницу.
-У време напада на просторе влашког војводе Мирче, Вук Бранковић преговара са Дубровником о депоновању одређене количине средстава код њих. У три наврата између јануара 1395 и јануара 1396 године, положио је преко 600kg сребра и неколико десетина килограма злата у трезоре Дубровника. А чија је укупна вредност била приближно 15.000 дуката.
-Познато је такође из историјских извора да је Вук Бранковић улагао велика средства у израду књига, сматра се да је неколико манастира попут Светих Архангела у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице а карактеристичне грађевине Моравске школе управо његове задужбине.

Косовска издаја



Снажни односи који су владали између Вука Бранковића и кнеза Лазара, била је ретка слика на средњовековним дворовима, у којима је увек владала похлепа, жеља за моћи и превласти. Поимање вере дубоко укорењене у начине свакодневног живота, довело је до једне могло би се рећи идиличне везе између два обласна владара који духовност, веру, и политику нису доживљавали на устаљене начине попут осталих.
Када би се таква два обласна владара једне државе нашла на истом бојном пољу, постојала је пракса, да је дужност једног да остане жив, како би се одржало јединство, снага и моћ државе каквом је била и пре самог боја.
Та теза се не износи, о њој се јавно не полемише, она не постоји.
-Положај Земље Бранковића био је такав да у свом саставу има два велика рудника Трепчу и Брсково. Што значи да је за оно време његова земља била једна од развијенијих, у прилог томе говоре депонована средства у трезоре Дубровника. И разни војно историјски извори који говоре да је у саставу своје војске имао тешку коњицу, што значи да су његове трупе биле кључне у окршајима са османским снагама.
-Сама чињеница да се Косовски бој, одиграва пред капијама Приштине у недрима Земље Бранковића, не иде у прилог рационалном размишљану о току битке. Тим пре што сам чин Издаје Вука Бранковића не би био окренут против кнеза Лазара већ против њега самог. Пораз српске војске отворио би могућност османлијама да слободно пљачкају запоседају и на крају завладују пространствима Земље Бранковића, док са друге стране он сам не би могао у одлучујућим тренуцима да им представља пандан. Што значи да његовом издајом, пад његове земље био би тренутан и неминован.

  • У тренутку Косовског Боја наследник кнеза Лазара- Стефан има тек 13 година са ни мало искуства у вођењу државе а нарочито у војном и политичком смислу пре свега малолетан, учинио би државу лаким пленом. Што иде у прилог тези да би Вук Бранковић у договору са Лазаром, у тренутку када све указује на то да ток битке не иде у прилог српској војсци, адекватно реаговао не би ли остао и купио још мало времена док млади Стефан не стаса у зрелог ратника спремног да се суочи са надолазећим непријатељем.
    О томе говоре и чињенице попут те да је од Косовског Боја па до сопствене смрти сам Бранковић био трн у оку Османском султану. Као да је читав свој остатак живота посветио да буде она црна овца, трн који улива нервозу, док права потенцијлна претња раста и стасава у ратника спремног да покаже зубе управо иза леђа самог султана међу њему знаним пријатељима. То говори о његовој духовној свести, о човеку који интерес сопственог народа и државе ставља изнад интереса самога себе, а то… то није издајица.
    -Укорењено мишљење јесте да је Вук Бранковић напустио бојно поље, не би ли завладао пространствима којима је владао кнез Лазар, не би ли учврстио своју моћ, из похлебе и пожуде. Но након косовског боја, званична историјографија бележи само пркос Бранковића самоме султану и константни суноврат његове земље, губио је педаљ по педаљ из месеца у месец, и нити једанпут није напао земљу Лазареву. И то иде толико далеко да је међу зиданима свога дома чувао мошти свог Суверена, свога таста, Светог српског кнеза Лазара.
    -Осуда за издају некога као што је Вук Бранковић представља неспремност српског народа да се помири са тиме да неко попут њега није смрт нашао на Косову уз Лазара и остале српске витезове, о нама који нисмо спремни да сагледамо ширу слику.

Пише : Александар Васиљевић

Да се зна – Инокт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *