sveti-sava

Само питање постојања Бога људи доживљавају на различите начине. Наше импресије подстакнуте реалним животом и догађајима више или мање нас уверавају да Бог постоји.
Богобојажљивост која обузима иноверн, управо сведочи о постојању Бога као централне личности у нашим зивотима. Та празнина, она пуста средина између потпуног страха да смо сами и Божије љубави, иза које су сакривене праве моралне вредности, представља колапс и неред у психи савременог човека, колапс који чека да буде уређен.
Сведоци смо постајања екстремно религиозних покрета који баратају деструктивним методама манипулације мањинама које нису њихови истомишљеници, покушавајући да дају до знања да су у праву. Позивајући се притом на Бога, они земљама сеју смрт, патњу и разарања, а човек, не би ли спасао сопствени живот, почиње да верује из страха. То онда није питање Вере или Богобојажљивости. Ту је сада неки други фактор, то је страхопоштовање. Веровали смо да нам је овај век донео најбоље. Слободу, за коју су се наши преци борили кроз векове, опште жиће које смо заслужили, мир о коме смо сањали. На самом рубу свих тих благодети ми сведочимо о страхопоштовању према нечему што надилази реално. Страхом су се поштовали тирани, диктатори, маршали. Да ли Бог заслужује да буде поштован из страха? Знам, можда мислите да говорим о Богу тамо неке друге религије чија схватања немају додирних тачака са нашим. Међутим, није ту више питање наше или ваше. Један је Бог, у томе се сви слажемо, само што га сви ми доживљавамо на неки свој начин; поштујемо, клањамо му се кроз само нама карактеристичне обреде и молитве. И на то сви ми имамо право као слободни, те као такви не заслужујемо да верујемо у нешто с чим се не слажемо само зато што се бојимо.

Ми, Срби, најбоље знамо како је када се из страха прекрстиш па издаш и Бога и оца и брата, род, пород и народ не би ли само у туђем царству постао мајор или генерал. У сопственој вери показали смо се слабима, а у туђим увек двапут јачи. Такав смо народ ваљда. Иако смо од многих других културно и духовно били богатији, поклекли смо како бисмо преживели и опстали.
Зашто је толико тај Бог за нас Србе битан? Од наших раних година, док је овим просторима ходао Сава, манастири као домови монаха синаита и Светогораца били су културни центри у којима се најпре племство, а потом и становништво описмењавало, учило читати и писати, а касније подучавало и духовности. Живот таквих Срба био је уско повезан са Богом, из ког су црпели инспирацију за духовно, а потом културно уздизање државе, а које је било изнад оног територијалног и овоземаљског. Стварање наше државе почиње стицањем аутокефалности, почиње заправо самосталношћу наше цркве.
Оног трена када ми како сами себи тако и другима доказујемо да смо способни да самостално ходамо стазама које воде до Бога. Зато Бог постаје централна личност у нашим животима, зато ми стремимо прво својој вери, јер је то једини прави и природни пут у животу свих нас и на том путу ми идемо растерећени страха и свих бојазности јер нам је једини покретач истинска љубав према Богу, као нашем творцу.
Зато је нама нереално да волимо нешто чега се бојимо (не грлим нешто што не волим). Наша је вера љубав, та чиста љубав није страх, већ миомирис који опија душу када осетите такву љубав. Ми стремимо И верујемо у нешто далеко изнад вас. А да нам за то нису ни једног јединог тренутка потребни материјални или други докази. Сам тај огањ чисте љубави у нама самима нам је највећи доказ постојања Бога. Нестаје празнина испуњена страхом да смо сами и све прераста у ту љубав коју црпимо из Бога, а која је неисцрпна.
То нас чини далеко богатијама од оних других. Из те љубави рађа се идеја о слободи и као такви ми смо рођени, то нам не дозвољава да се као други латимо оружја и рата не бисмо ли показали истину и правду.

Истина се сазна и не може се скрити, а Правда је спора, уз стрпљење она сваког стиже. И онда када смо сопствену цркву, највећу државотворну и духовну грађевину напустили и осудили на разарања и самовања, на шачицу смелих и за режим безобразних свели, она је опстала и доказала да без нас може, али смо ми показали да се без ње не може. Она нам је једина веза са Богом, у коме смо тражили и тражимо и увек ћемо тражити спас и када нам је најтеже и када нам је најлепше. Запитајте се, ако већ нисте видели на примерима вас самих, када вам је добро само уживате и гурате напред, само тако нека буде, а чим негде закаже, ето вас, Срби моји, први у реду на Литургији. Па макар и безмолитвено стајали у реду први међу првима, нека се види, ту сте.
Али зашто се Бога сећате тек када вам загусти? Када би Бог био као ми, онда бисмо живели само два дана, а већ за трећи добро би размислио. Неко би рекао да нам добро иде, али ја не бих. Живимо на Балкану, где нам је смрт најбољи пријатељ, а рат као брат и најбољи комшија, заокупирани проблемима, кризама. Раније смо се Бога одрицали свесно, а сада нам следи оно много горе, одричемо га се несвесно. Поколења која долазе, а чији сам део и ја, на плећима имају тежак задатак како би очували веру и част својих предака. Част готово да немамо, а вера се свела на крсну славу. Као коњ са амовима што гледа само право пред собом, нит лево нит десно, тврдоглаво тврдимо да нам је и то доста.
Вере и Бога без цркве и литургије нема. За време оног “црвеног доба ” порту смо црквену гледали са чежњом у очима и жељом у срцима да пређемо ограду и целивамо икону.
Данас када “црвених” нема крај очију смо слепи, срца празна, а претке смо заборавили. И шта смо урадили? Да нас туђин сутра заспе гранатама и пушчаним зрнима, шта бисмо бранили, када више не знамо ни где су границе?

И онда од нас траже да пишемо, а чијим писмом, ћирилицу не знамо. Траже нам да учимо, историју, чију, којих царевина? Тамо неких туђих царевића, а деца нам не знају своју и своје. И све почиње са издајом Бога, а издаћемо и оца и брата и народ. Како и не бисмо кад још ни у Богу нисмо узрасли.
А ја би требало да се осврнем у овом есеју и кажем шта мислим. Шта да казем када сви причају своју причу и живе своје снове, желе да се никада не пробуде, јер им је живота и бруталности доста.
Судњи дан, суд Божји нам дође као највећа награда, дан када ћемо знати да је све прошло.
Онда ћемо се питати по српски: ”Па како?”. Па лепо, све по заслузи. Чудан смо народ, пре свега не ваљамо за себе па тек онда за друге, тврдоглави смо. И Бог да дође међу нас и Њега бисмо искварили после недељу дана. Вратио би се безглаво, не знајући шта га је снашло.

Морамо да верујемо и у вери својој да истрајемо, Не смемо да поклекнемо нити да се предамо па нека и опет спала на ону шаку смелих и безобразних.
Увек када су нас сви други гледали исколачених очију убеђени да смо пали и да нас више нема, ми смо показивали својим делима да су погрешили. Србија је увек рађала јунаке који су својим животима показивали да имају вере и воље да својим делима нешто промене на боље. Никада нисмо презали да то боље сутра не дочекамо како би га дочекали они који долазе после нас, па макар то значило и наш живот. Ти такви Срби показивали су својим животима да се вреди борити и живети и онда када је најтеже. Ми то сада не смемо погазити.

Нама нису потребни докази да Бог постоји. Ми смо Светосавци. Ми смо Срби и све док се крстимо са три прста ми смо доказ да Бог постоји. Само, треба да радимо на томе, да својим делима будемо пример, још већи доказ Његовог постојања.

Пише: Александар Васиљевић

Да се зна – Инокт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *