Током вишевековне српске историје, усудићу се рећи и вишемиленијумске, многи наши владари оставили су неизбрисив траг у српској али и у историји целог европског континента. Геостратешки положај српске државе и ресурси којима она располаже су разлог непрестаног угњетавања српског народа и хушкања брата на брата. Тај положај српске земље разумели су многи српски владари чије су престонице и дворови били у „троуглу“ Скадар-Призрен-Скопље одакле су могли да контролишу копнени пут од Европе ка Малој Азији али и поморски. Док су контролисали те области вешто су правили договоре са другим државама а често и као страна која диктира услове. Та српска моћ била је поктрепљена и интензивном експлоатацијом рудника злата и сребра. За разлику од Остројила, Бодина и касније Милутина и Душана, млади кнез Стефан се нашао у подређеном положају, између чекића и наковања, Турске и Угарске. Све до Никопољске битке, као турски вазал нико није претерано уважавао Стефана, осим Срба наравно, тек кад је Стефанов јуриш одлучио Никопољску битку, његов углед је растао, што у Бајазитовим али и Жигмундовим очима. Као млад, храбар и доказан ратник, Стефан је био идеалан савезник угарском краљу Жигмунду, тим пре што ће његова држава бити брана Турцима у продору ка Европи ако успе да Стефана придобије на своју страну. Након битке код Ангоре, када Бајазит бива заробљен, Стефан и његови оклопници бивају ослобођени од стране Тамерлнана(Тимура) као знак поштовања за јуначку борбу нашег кнеза. Тада, користећи ситуацију, Стефан успева да Оливеру избави из харема и врати је у Србију. Пролазивши кроз Цариград на путу кући, добија и титулу деспота, нешто касније се и жени принцезом острва Лезбос, Јеленом, са којом није имао деце. Брак је кратко трајао јер је млада умрла али Стефан јој се на самрти заклео да неће волети ниједну другу, по доступним подацима тако је и било. Међутим, у народу постоји предање како је Сибињанин Јанко(Јанош Хуњади) ванбрачни син деспота Стефана. Ова теза је у историјској науци одбачена. Пошто Бајазита више нема, Стефан се ослободио турског вазалства и склопио савез са Жигмундом од ког је добио на управу Београд и Голубац. Када Жигмунд формира свој Ред Змаја као Ред за одбрану од неверника и шизматика(Православаца) али и старог Змаја како каже оснивачка повеља, Стефан постаје први витез тог Реда. Поставља се питање зашто је то урадио ако је он Православац а при том и вероватно један од последњих чланова тог старог, српског Реда Змаја. Моја претпоставка је та да је проценио да би тако најбоље заштитио и Светосавље и тековине српског Змаја ако би као први међу једнакима у Жигмундовом реду био контра тежа уништењу истих. Кад је добио Београд на управу он обнавља и додатно јача његове бедеме али и развија град. Београд први пут постаје престоница српске државе али и трговински и уметнички центар овог дела Европе. Осим што је био ратник и дипломата, Стефан је утемељио моравски стиљ архитектуре сакралних објеката и поета који је написао „Слово љубве“. Да није изненада умро у сумњивим околностима као и цар Душан, не сумњам да би наша историја била много другачија и мање трагична. Деспот Стефан Лазаревић је у изврсном смислу архетип српског владара као образованог човека којем нису страни ни мач ни перо а опет доброг духа да може и поезијом да се бави. Ако Србија,а поготову Београд жели да му стварно крене на боље, деспот Стефан не треба само да буде симбол престонице већ идеал коме тежи сваки поштени Србин, био он део елите или не.

Пише: Марко Јовановић

Да се зна – Инокт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *