Azz94gltPdM

Када ме питају како је све почело, често се замислим, јер мислим да је све одувек било ту, са мном, уз мене. Следеће чега се сећам је најгори тренутак у мом животу. Недељу дана пре мог тринаестог рођендана, родитељи су имали страховиту саобраћајну несрећу. И сада верујем да вероватно не бих ни спознала оне далеке делове себе да није било тог немилог догађаја.
Онако изнурен, измучен, мршав, блед и изгубљен, са пласираном канилом у грлу, тата је затражио да седим поред њега да бисмо разговарали. Није могао да говори јасно, гласно, разговетно због цеви која му је стајала у једњаку. Седећи покрај њега, занимљива ствар, осетила сам готово све што осећа и он. Ћутала сам. Само сам поставила своје дланове на његову задњу страну врата, потпуно интуитивно. Сав онај осећај грча у ногама, немира у стомаку, магле пред очима и борбе да не пустим сузу је одједном престао. Још боље, већина његових симптома је тада утихнула.
Видите, наше се тело сећа најстаријег језика на свету. Енергетског. И са свим хемијским процесима у телу гради један канал божанске комуникације. Ако замислимо линије које се протежу дужином читавог нашег тела, па их затим претворимо у капиларе, вене, нерве…добићемо транспортни систем наше енергје. Пар ципела да се у њима безбедно крећемо. Наше меридијане, акупунктурну мрежу у којој спава наша свест.
Ако замислимо одећу на себи и фокусирамо се на простор између коже и тканине добићемо суптилно енергетско поље које зовемо својом ауром, јединственом за свакога од нас онолико колико је јединствен наш отисак кажипрста. Кишобран. Да нас штити од било које олује. Поље у којем је садржано сво знање. А свест и знање не могу једно без другог. Као што не могу ни ципеле без кишобрана на тмуран јесењи дан.
Када добијемо дијагнозу болести, ми несвесно упадамо у сурово поље очекивања. Сав фокус је ван. Усмерен ка лекару, породици, пријатељима, болници, леку. А у нама остане само страх. Тада те ципеле оду од нас, а кишобран се затвори. Ми смо неми,у бесмислу.И све је ово природно. Очекивано. А шта је са језиком?
Мислим на онај прастари језик, на дијалог између нас. Опет је игнорисан. Срећом, има нас људи који га се јасно сећамо. У длановима нам је. Верујте, колико год желите да га се отресете, он је увек ту, не заклапа. Део је вас.
Тиме се ја бавим. Враћам вам ваш пар ципела и кишобран назад. Помажем да схватите колико је једноставно спојити свест и знање. Живети кроз њих. Излечити се.
Биоенерго терапија, односно терапија полагања руку, је део енергетске медицине, која је у Србији призната од 2007. године када је унета у Правилник о ближим условима, начину и поступку обављања метода традиционалне медицине.
Више од 60°% лекара у свету препоручује терапију биоенергијом као метод који интегрише конвенционалне и комплемантарне терапије. Просто је. Наше оптимално здравље више је од самог одсуства болести. У енергетској медицини оно представља неометан проток здраве, животне енергије кроз тело, ум и дух.
Зато сам потпуно сигурна у тврдњу да је енергетска медицина медицина будућности.
А док се у то не уверите сами, брините о својим ципелама и кишобрану.

Да се зна – Инокт

Пише: Магдалена Петрушевска

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *